Predzadnja sam godina faksa. Provodila sam nevjerojatno puno vremena sa kolegama koje sam upoznala studirajući. Družili smo se, učili zajedno, išli na kave, izlazili van i zabavljali se. Nazivala sam ih prijateljima. Bila sam tu za njih kad god su trebali pomoć, putovala bih na drugi kraj grada kada je trebalo, zanemarivala sam svoje obaveze da bih mogla pomoći u njihovima.
Danas sam, vjerojatno prvi put u životu, u očajnom stanju u kojem mi treba podrška i pomoć prijatelja, ali nijedan od njih nije speman odvojiti nešto slobodnog vremena da mi ju pruži. Jer živim predaleko, jer imaju druge planove, imaju obaveze, prekidam ih usred nečega. Srce mi se slama što sam u ovakvoj situaciji shvatila tužnu istinu- da nikome nije stalo, nitko od njih mi nije pravi prijatelj..
No neće me to slomiti. Jača sam od toga. Okrenut ću novi list u svom životu i ispisati ga uspomenama koje ću stvarati s novim ljudima kojima je stalo do mene.
0 komentari:
Objavi komentar