Sve je počelo sasvim slučajno, slučajno se upoznali u gradu, sretali u istom tom gradu a da ni on ni ja tu ne živimo… Počeli smo se čuti povremeno porukama, onda pozivi koji su se pretvorili u svakodnevnu potrebu za tim glasom. Smuvali smo se. Non stop smo bili zajedno bez potrebe da izlazimo u provod jednostavno smo jedno drugom bili dovoljni. Nije mi bilo bitno što je vozio juga čija vrata nisu mogla lepo da se zatvore, niti skupi pokloni kao što moje drugarice očekuju od svojih momaka, jednostavno bio mi je on bitan i ništa više…
Putovala sam stalno autobusom skoro 30km da bih ga videla, čak nisu uspeli ni pojedini ljubomorni ljudi da nas razdvoje verovali smo jedno drugom i o svemu pričali, nije bilo tajni, tako je funkcionisala veza na daljinu. Sad se sigurno pitate zašto sve ovo pišem i objašnjavam, pa eto čisto da se pohvalim da smo u braku i da očekujemo jednog malog sinčića i da vam dokažem da nisu sve devojke iste i da veza na daljinu uspeva samo ako se dovoljno trudite… <3
0 komentari:
Objavi komentar